GRANICE TELA I TEHNOLOŠKA TELESNOST U GRADJENJU IDENTITETA
«S jedne strane stoji želja za potpunom transparentnošću, potpunim otjelovljenjem, za tehnologijom koja bi doista “postala ja”. Kada bi bilo moguće, to bi bilo ekvivalentno nepostojanju tehnologije, jer potpuna transparetnost bi uistinu bila moje tijelo i osjetila... S durge strane nalazi se želja za posjedovanjem moći, za transformacijom koju tehnologija omogućuje.»[1]
Telo je ono što je «najprizemnije» uvek je sa nama, a oduvek imamo problem da to izrazimo. O telu možemo misliti (u zavisnosti od diskursa na koji smo pristali) da smo u svom telu, da ga imamo, da smo jedno s njim, da smo otuđeni od njega... Može biti za nas i mi i onaj drugi, pa u zavisnosti od toga variramo od ljubavi do gađenja. Za anatomiju je ono objekat zbog koga postoji, psihoalnaliza ga vidi kao objekat primarnog narcizma, a većina religija manipuliše njime kao opasnim protivnikom duhovnog napretka. Telo najčešće zauzima nestabilan, granični, položaj izmedju ovakvih ekstrema, i tako istovremeno biva i subjekat i objekat, nekontrolisani proizvovođač bola ali i užitka, pobunjenik protiv razuma, sredstvo izražavanja i oruđe smrtnosti. Nasuprot dugogodišnjoj filozofskoj tradiciji koju nam je Descartes ostavio u nasleđe, gde je telo drugo u odnosu na duh i dušu, a njegovo mesto iako važno, nije jednako mestu jastva, danas se telo posmatra kao «sredstvo» u građenju značenja i itekako prezentira naše jastvo. Ako bi svemu dodali i munjevitu tehnološku progresiju, koja teži minimalizmu i bestelesnom (i tako se na izvitoperen način približava metafizici), neumitno nam se postavlja pitanje šta se onda dešava s telom kao graničnim pojmom?
Mark Poster, koji mi je poslužio kao jedna od referenci za ovaj rad, se u svom eseju «Postmoderene virtualnosti» bavi pitanjima o položaju subjekta i gradjenju novog individualnog identiteta u postmodernoj/tehnološkoj kulturi. On smatra da smo danas na tački u povesti ekvivalentnoj dobi pojave urbane trgovačke kulture u feudalizmu. Drugo medijsko doba kasnog XX veka (nastalo kao odjek informatičke revolucije) ima jednako dubok uticaj na formiranje društvenog života i oblika kulturnog identiteta kao i pojava urbane trgovačke kulture. Ono što mene zanima jeste to preustrojavanje društvenog života i kulture na percepciju telesnosti. «Razvoj tehnologije upućuje na mogućnosti post-telesnih i post-ljudskih oblika egzistencije»[2]. Ovo post-ljudskih sam slobodno interpretirala kao prevladavanje etničkih, rasnih, rodnih, kulturnih... identiteta. Razvoj tehnologije uključuje i proces protezanja tela i telesnih funkcija u mekluenovskom smislu i stavlja akcenat na pitanje granice. Ne radi su to samo o stvaranju i ponovljenom stvaranju tela, već i o ponovljenom stvaranju vrednosti i svetova. VR (virtual reality) predstavlja krajnje proširenje tog procesa i nudi čisti informacijski prostor nenastanjen bilo kakvim «zaprljanostima», nudi mogućnost demijurgije i stvaranja novih poredaka, pomerajući tako granicu ovog našeg ljudskog.
Ovakva zamisao o preklapanju biološkog» s «tehnološkim» formira se sredinom i krajem 80-tih u imaginaciji zapadne kulture, tačnije u cyberpunk kniževnosti i krugu oko W. Gibsona, i dobija na značenju toliko da je kiborg «tehnološki čovek» postao poznata figuracija subjekta postmoderne. Hibridizacija, karakteristična za različita polja postmoderne, u ovakvoj postavci oslanja se na rekonceptualizaciju ljudskog tela kao granične figure koja u isto vreme pokriva najmanje dva polja ljudske egzistencije organsku/prirodnu i tehnološku/kulturnu. Kada se telo koceptualizira ne kao nešto imanentno prirodi, nego kao granični pojam, svedoci smo suprotstavljanja dva koncepta koja uključuju i delom definišu borbe fizičkih tela. Konstrukcija granice između prirode i kulture služi za nekoliko ideoloških ciljeva, od kojih je najuočljiviji onaj koji postavlja ispravni poredak stvari i uspostavlja hijerarhijski odnos kulture i prirode. Na bazičnom nivou, ta društveno konstruisana hijerarhija funkcioniše tako da u stvari arfirmiše tehnologijom stimulisanu zabludu da će čovek/kultura pobediti u svojim sučeljavanjima s prirodom. U tom konteksu se Lyiotard u svom eseju The Inhuman s pravom pita «Može li misao da nastavi bez tela?» U svom razmišljanju:
«Šta vrede sva filozofska pitanja čak i sjajno formulisana kada jednog dana nestane Sunce i s njim mi svi budemo izbrisani? Dok ovo govorim Sunce stari. Ono će eksplodirati za 4,5 milijarde godina. To je samo nešto malo više od polovine njegovog očekivanog trajanja. To je kao čovek u ranim četrdesetim koji se nada da će doživeti osamdesete. Kada umre Sunce biće svršeno i sa vašim nerešivim pitanjima. Moguće je da ona ostanu bez odgovora sve do samog kraja, besprekorno formulisana, iako tada više neće postojati osnova za postavljanje takvih pitanja, kao ni mesto za tako nešto. Objašnjavate: nemoguće je misliti jasan i jednostavan kraj bilo čega, pošto je kraj granica, a da biste ga mislili, morate biti sa obe strane te granice. Dakle, ono što je okončano ili konačno mora neprekidno biti u našem mišljenju ako treba da bude mišljeno kao okončano. Ovo je istina za granice koje pripadaju mišljenju. Međutim, posle smrti Sunca neće biti mišljenja koje bi znalo da se njegova smrt već desila. Ovo je, po meni, jedino ozbiljno pitanje sa kojim se danas suočava čovečanstvo. U poređenju s njim sve drugo izgleda beznačajno. Ratovi, sukobi, političke tenzije, promena mišljenja, filozofske debate, čak i strasti – sve je već mrtvo ako ova beskonačna rezerva iz koje sada crpite snagu da odlažete odgovore, ukratko, ako mišljenje kao traganje, umire zajedno sa Suncem.»
Tehnologiju nismo izmislili mi ljudi, pre će
biti obrnuto, da mi jesmo njen deo i samo smo je ponovo osvestili u modernističkom
diskursu. Kao što priznaju antropolozi, biolozi sad već i kibernetičari,
čak i najjednostavniji oblici života (bilo koji jednoćelijski
organizmi) već jesu tehnički pronalasci tj. produkti. Jedan od pionira
kibernetike Norbert Wiener u svojoj knjizi Kibernetika ili upravljanje i
komunikacija kod živih bića i mašina (1948) postavlja teoriju da je telo
kao komunikacijska mreža, čiji je osnovni zadatak reprodukcija i razmena
signala. Bilo koji materijalni sistem je tehnološki ako filtrira informacije
korisne za svoj sopstveni opstanak, ako memoriše i prenosi te informacije i
izvodi zaključke na osnovu određujućeg efekta ponašanja, drugim
rečima, ako utiče i pravi promene na svojoj okolini kako bi osigurao
bar svoju egzistenciju. Ljudsko biće, po svojoj prirodi, nije drugačije
od objekta ovog tipa. U poređenju sa drugim živim bićima njegova
opremljenost za prikupljanje i obradu podataka nije izuzetak. Neki tvrde da je
ljudsko biće superiorno (što se može dovesti u pitanje) kada se bavi
informacijama, zato što poseduje izdiferenciraniji regulativni sistem (kodove i
pravila obrade) i kapacitet skladištenja memorije koji je veći nego kod
drugih živih bića (takodjer jako upitno). Najviše od svega ono je
opremljeno simboličkim sistemom koji je arbitraran (u semantici i
sintaksi), što mu omogućava da bude manje zavisan od neposredne okoline,
kao i da može arbitrarno da se ponaša i spram sebe samog. Dakle, ima
sposobnost prerađivanje svojih sopstvenih pravila kao informacija i izvođenja
drugih načina obrade informacija. Ukratko, čovek je živa
organizacija, koja nije samo kompleksna, već, takoreći repleksna. On
može shvatiti sebe kao medijum (kao u medicini), ili kao organ (kao u
aktivnostima usmerenim prema cilju) ili kao objekat (kao u mišljenju
spekulativne prirode). On čak može apstrahovati sebe od samog sebe, i
uzeti u obzir samo sopstvena pravila prerađivanja, kao u logici i
matematici. Na suprotnoj strani nalazi se nužnost kojom je čovek
istovremeno prinuđen (bez obzira na meta-nivo njegovog delovanja) da utvrđuje
pravila koja garantuju opstanak u bilo kojoj sredini. Do danas ova sredina je
bila zemaljska. Opstanak misleće organizacije zahteva razmenu sa tom
sredinom, takvu da ljudsko telo može da egzistira u njoj. Na kraju krajeva, da
bi mislili moramo da dišemo, jedemo, spavamo... Još uvek smo pod obavezom da
“zaradimo za život”. Još uvek, a čini se i zauvek će nam biti
potrebno neko telo. Ono se može posmatrati i kao hardware, ali i kao takvo je
neophodno, jer software ne funkcioniše sam. Možda je ovo suviše modernistički
način poimanja, ali čini se da ga nismo prevladali čak ni sam
onim voljenim post. U našoj hiper-posredovanoj tehno kulturi pojačana je
svest o telu, tako da uz pomoć tehnologije možemo svedočiti, ako ne i
upravljati, izvodjenjem telesnih obrazaca na molekularnom nivou. Medinina nas
potiče da kontrolišemo potrošnju šećera, kofeina, soli, masnoća,
droga, alkohola, da koristimo pomagala kao što su digitalne vage, kućni
indikatori trudnoće, testivi za dijabetičare. Ta pomagala rade kao
skup tehnika vizualizacije koje doprinose fragmentaciji tela u organe tečnosti
i «telesna stanja2 čime se osveštava samosvesna samokontrola u kojoj telo
postaje predmet intenzivne pažnje i kontrole. Ta opsesija telom naročito
je karakteristična za američku kulturu. Marshall McLuhan u svojoj
knizi The Mechanical Bride primećuje da je: «američko kupatilo
uzdignuto u samo stratosferu industrijskog folklore, kao bleštavilo, kao nada,
gde nam je zadatak da je sledimo. Ali u svetu naviklom na dominantnu sliku
mehaničke proizvodnje i potrošnje i potrošnje, šta bi bilo prirodnije
nego da istom postupku počnemo podredjivati i naša tela i naša maštanja?»[3]
«Kada se ljudsko tjelo razbije u organe, tečnosti i otpadnu tvar šta se dogadja s rodnim identitetom?»[4] pita se Anne Balsamo u svom eseju o oblicima tehnološkog otelovljenja. Rod je kao i telo granični pojam. On se istovremeno osdnosi na na fiziološke polne karakteristike ljudskog tela, in a kulturni kontekst unutar kojeg telo «dobija smisao». Prošireno tehnološko preoblikovanje «prirodnog» ljudskog tela sugeriše da je i rod spreman za preoblikovanje.
Prihvaćena je pretpostavka da je polna razlika paradigma nesavršenosti, ne samo tela nego i duhova. Naravno, postoji muškost u ženama kao i ženskost u muškarcima. Kako bi inače jedan rod uopšte imao ideju drugog ili osećanje koje potiče od onoga što nedostaje? Ono nedostaje zato što je prisutno duboko unutra, u telu, u duhu. Prisutno kao čuvar, ograničeno, gurnuto u stranu, na ivici pogleda, prisutno na nekom njegovom horizontu. Pojam roda koji dominira u savremenom društvu želi da zatvori ovu pukotinu, da sruši ovu transcendenciju, da prevaziđe ovu nemoć. Pretpostavljeni «partneri» (u uređenju zadovoljstva) ulaze u dogovornu strukturu sve u svrhu zajedničkog «uživanja» same polne razlike. Dogovor obećava da ni jedna strana neće patiti zbog ove veze, a da na prvi znak nedostatka (bilo kroz neuspeh izvođenja ili ne), strane poništavaju dogovor – mada je to još uvek prejak izraz, one ga samo puštaju da propadne. Čak iako s vremena na vreme moda smešta «ljubav» nazad u inventar objekata koji su u opticaju, ona je kao «vrhunski» polni odnos rezervisana za superstarove i reklamirana kao poželjni izuzetak. U ovom uređenju čini se da tehno-nauka primorava mišljenje da zanemari različitost koju nosi u sebi, a ako ne da ga zanemaruje a onda sigurno da ga raskrinkava i preoblikuje. Na ovaj način postavljene stvari čini mi se da ukazuju da iako je telo rekodirano unutar diskursa o tehnologiji kao pripadajućem poretku kulture, a ne prirode, rod ostaje bitno obeležje ljudskog identiteta.
Misliti o telu kao o društvenoj konstrukciji, a ne kao o prirodnoj datosi potiče na zavodljivo pitanje: kako je telo, kao stvar «prirode» transformisano u «znak kulture»? Anne Balsamo smatra de je telo društvena, kulturna i povesna proizvodnja, gde za nju pojam proizvodnje u ovom slučaju znači i proces i rezultat proizvodjenja. Kao rezultat toga «telo je materijalno utjelovljenje etničkih, rasnih i rodnih identiteta, kao i izvedba osobnog identiteta, ljepote, zdravlja.»[5] To bi značilo da je kao proces ono način spoznavanja i označavanja našeg JA. Proces elaboracije i percepcije tela u savremenoj kulturi u isto vreme mora i apstrahovati diskurs o telu i konstruisati njegovo tumačenje.
Arthur Kroker u svojim promišljanjima o telu smatra da je ono u postmoderni «iskopčano s planete», prema tome za njega je signalni oblik postmodernog tela «nestajuće telo». Iza zamisli «nestajućeg tela» se krije teza da prirodno telo nema ontološki status odvojen od retorike koja danas investira simulirano značenje u telo. Kroker tvrdi da se «nestajuće telo transformiše na povesno specifične načine». Objašnjava kako je telo ideološki podredjeno i ukazuje na način postojanja tela: «na njih su upisani promenjivi znakovi modne industrije dok se i sama koža transformira u dekadentnu i očajnu potragu za željama». Prema Krokeru sudbina tela u savremenoj kulturi je da je ono: iscrpljeno, eksteriorizirano, preko svake mere ispisivano, jezikom pokoreno, rastočeno po medijskom krajoliku i funkcionalno samo kao «pasivni zaslon za histerizaciju i manične mitologije (nestajućeg) područja javnosti. Jezik osvajača tela je dominantni jezik postmoderne moći.»
Savremena kultura ukazuje na dve tendencije. S jedne strane želja da se otarasimo tela i prevladamo njegova materijalna ograničenja /zar većina religija ne mašta o tome?/, a s druge strane da se pobegne iz tela proširenog uplitanjem tehnologije i da se preko «mesa» ponovo osvoji iskustvo i identitet. U sadašnjem trenutku Dona Haraway uzvikuje «I would rather be a cyborg than a goddess», valjda joj je lakše da se pomiri makar i sa virtualnom demijurgijom, a kiborzma se pripisuje «seksualna privlačnost» i tako omogućava izgradnja identiteta bez prethodno ucrtane matrice s jedne strane, dok se s druge strane odriče mogućnost stvarnog iskustva sveta van rodnog i u prostorvremenu položenog tela. Iz takve slike sveta ja se pitam da li je uopšte moguće u potpunosti kontrolisati i konstruisati identitet, pogotovo telom kao graničnim pojmom koji je i inkluzivan i ekskluzivan? Umesto ove jake reči –konstrukcija- moglo bi se promisliti o reči –projekcija- koji ostavlja telu njegov integritet, ali mu otvara i mogućnost da bude bez agresije ispisivano.